U osnovi svake pesme postoje dva stanja. Jedno je stanje Kli, duša na kojoj je čovek radio i ispravio je, a zatim drugo, kada je postigao oslađivanje i ushićenje; i on sada peva iz ovog užitka.
Zbog toga u Cadik ke Tamar Ifrah postoji oset prethodnog stanja, kada je čoveku nedostajalo ispunjenje, kada je patio i tragao, i sadašnjeg stanja u kojem zna da je tako trebalo da bude, jer pravednik na kraju dolazi do toga da opravda čitav proces kroz koji je prošao.
Tako, uzvišenost koja dolazi od krajnje suprotnosti osećaja sebe – prethodnog bivanja u udaljenosti od Stvoritelja i osećaja koji sada ima ulaskom u Kraljevu palatu, Viši svet – izbija u njegovom sadašnjem stanju u formi melodije iz osećaja koji ga iznutra ispunjava.
Ovaj osećaj obuhvata dva suprotna stanja: njegovo prethodno, najudaljenije stanje koje izgleda beznadežno daleko od Višeg, i sadašnje stanje kada je postigao prianjanje uz Njega.
U suštini, ova pesma je posebna jer ono na čemu je čovek zahvalan nije njegovo stanje. Tačnije, čovek je zahvalan jer je u mogućnosti da bude pravednik, to jeste, on je u stanju da opravda Stvoritelja u svemu što mu se dogodilo na njegovom putu. On sada vidi uzročnost i preku potrebu svih stanja kroz koja je prošao. On razume da su sva ta stanja za njega uređena od Gore da bi mogao da postigne ovo uzvišeno stanje.
(Psalmi: 92:13 K`o palma cvate pravednik i raste k`o cedar
libanonski. 92:14 Zasađeni u Domu Jahvinu, cvatu u dvorima Boga našega.)
Komentar iz filma Melodije Viših svetova, dr Mihaila Lajtmana
https://kabbalahmedia.info/en/program...